У нашем друштвеном склопу који је цео закључан у насиљу, бити жртва је нешто најнормалније, с тим се живи.[1]
”
„
Најтеже и најузбудљивије ми је било да нађем врсту социјалне емпатије за људе које не могу да поднесем, који су у стању да почине најгоре, најкриминалније и најружније ствари у етичком и моралном контексту у коме сам васпитана. А заправо су и они сами жртве, и онда они из тог система даље доливају „уље на ватру“, и та ствар се подгрева, подгрева, и одлази у бескрај. Ми сада то можемо да гледамо и потпуно дневно ангажовано у смислу да постоје програми у које се улажу новци за едукацију младих, да друштвена борба против насиља мора да буде јача и бла, бла, бла..., и да би тада било другачије.[1]
”
„
Не догађа се једно друштво само од себе, него је друштво скуп нас појединаца, и не знаш никад шта је старије, „кокошка или јаје“. Али, ствар је у циклусу, и врти се све брже, очигледно.[1]
”
„
Крај младости исто је што и крај света, зар не? Огромна, дуго најављивана катастрофа, а деси се за ноћ. За трен. Уз прасак. Нешто дубоко у нама бучи и претећи хучи и одједном бум! Пукне као дуго напумпавани балон или као вулкан. И одједном нема више ничега. Или одједном има свега потпуно другачијег. На рушевинама експлозије младости зидају се другачије грађевине. Високе стамбене зграде, тржни центри, радно време, владајуће идеологије. На цркотини идеализма младости израсту људи. Обични, нормални, свакодневни, средовечни. И као такви потрају до смрти.[2]
”
„
Позориште за друштво има могућност ритуалног превођења социополитичких проблема кроз катарзу, осећање страха и сажаљења, проживљавања извесне тезе, личне или политичке. Оно је трансформатор друштвене емоције, добар ритуал. Мора да узима јаке и горуће социјалне проблеме и да их ритуално прерађује ка некој нововременој катарзи.[3]
”
„
Позориште је основна религија, да би живео - мораш да га једеш! И док год смо ми, позоришни радници, луди за том идејом - има наде.[3]
”
„
Сваки комад, односно сваки текст који бирам за позориште има своју каквоћу, садржајност и захтев за поставку. [4]
”
„
Јако је важно суочити се са својим страховима и траумама, позориште које огољава и чини видљивом и извесно проживљеном једну трауму, а која је више различитих траума које се циклично развијају у једно опште осећање пада друштвеног, то значи позориште друштву, то оно ради, ту има сврху и ту је оно излечитељско, то је то катарзично, осећај страха и сажаљења који пролазимо сами са собом и у однос на себе у тој огледној ситуацији када разгледамо премисе и правилности живота последњих деценија.[5]
”
„
Свака је Младост млада, док је не прошара бора разочарења у сопствену снагу. У домет сопствене слободе. Док се не пољуља вера у то да си супермен. Да можеш да лако и јако промениш све. Да држиш узде, волан, мењач друштвених кочија. Да су само тебе чекали да их научиш памети, па да буду добри и драги. Ти друштвени неправедници и заблудели политиканти. Свака је Младост Вудсток. Сваки хипи је на крају секта. Свака слобода неслобода, у смислу заробљености у себе саму. Друштво ово наше чаршијско, има ту језиву тенденцију да упрља сваког, сруши сваког снешка, разори сваку идеалност. Сваког иза кога си стао пуна срца и пустио да те поведе.[6]
”
„
Са друштвом се не расправља. Иначе испадате луда Наста, бауљате по медијима и браните неке изванредне или мање наказне људе, од лудачке ил монструмске кошуље коју им навлаче. Ризикујете да је и вас навуку. Ја сам фина дама. Не ризикујем и не дозвољавам багри ту врсту предности. Не дозвољавам да ме увуку у пиљарске дијалоге. Можда сам уображена, можда уплашена, можда помало мудра. Ал не бих да ме свиња помеша са помијом, па заобилазим ту кашицу. Е зато: Бетмен је мој супер херој, ванземаљци брљајте га мајци. Ил се каже мајки? Немам појма, увек побркам.[6]
”
„
Мале, добро организоване мафијице из престонице држе шапице на својим родним крајевима, бране улазе у њихове сталне тезге.[6]
”
„
Није истина да нема доброг позоришта у Србији. Далеко од тога. Али, оно се зове “друга сцена” И не да му се да привири нигде где владају “јесте позориште” репертоари. Има мало пара у култури и стварно је фрка, капирам, да нас у лифт уђе више од четворо. Ма идем, бре, степеницама, станем на сваком одморишту, залијем цвеће и правим представе какве хоћу. Што и вама саветујем. Јер коров смо другови, а он и из асфалта расте. Има да нас буде. Јер не могу том брзином да нас оплеве. Саму себе сам насмејала овим одговором. Хвала ми.[6]
”
„
Клинци су супер. Увек су били. И кад сам сама била клинка. Кажу да се деца највише васпитавају тако што нас гледају и копирају. Или гледају и бришу трагове нашег одраза у огледалу своје свести. А то је баш тужно, а то је баш немогуће уосталом. Деца гледају у то у шта ви гледате. Пазите у шта гледате. И забога, гледајте у њих, уместо са њима у риалити шоуе. Прво ми одустанемо од деце па тек онда деца од нас. Јел тако? Па ко је онда први почео? Реторичко питање. А бољи су јер су провалили гомилу манипулацијских техника отужне друштвене лажи. Међу њима има Народних хероја младих. Не сви, нису сви, има и младих будала, али има и пчелица тоталних. Верујете ми, има неких који не гледају глупу телевизију. Технички и компјутерски виртуелно су доктори наука за нас, могу да нас превеслају и заобиђу нашу малограђанску димензијицу за клик.[6]
”
„
Београд се пресвукао сто пута до сада. Сад се обуко ко права сељанка из свемира. Накитио се неоном и стаклом, што је донео са летовања у Абудабију.[6]
”
„
Позориште је једина стварност којом се сударам са стварношћу самом. То није ентузијазам, то је морање. Не могу а да не – мотив.[6]
